I pored toga što su teoretičari vizuelnih umetnosti, kao i mnogi umetnici, često skeptični i podozrivi prema umetničkim kolonijama, one jesu pravi izazov za organizatore i učesnike budući da na njima, sa margine i nepretenciozno, mogu da rade kako najbolje znaju.
Kada je uprava fabrike za doradu semena Castrix predložila Zemunskom malom umetničkom centru (ZMUC) da organizuje jednu takvu koloniju u Karavukovu, izazov je bio dvostruki - novo iskustvo za fabriku bilo je i novo iskustvo za ZMUC. Od početka je bilo jasno da ne želimo isključivo slikarsku ili vajarsku, žensku ili mušku, srpsku ili jugoslovensku koloniju – ona, dakle, po sastavu i koncepciji mora biti multimedijalna i eksperimentalna.
Zato su, pored slikara, vajara i grafičara, pozvani i režiser, fotograf, muzičar i performer, a koncept je podrazumevao da rezultat desetodnevnog intenzivnog rada, pored pojedinačnih dela 12 pozvanih umetnika, bude i jedan zajednički rad u formi postavke, prikaza sinergije različitih vidova umetnosti i ostvarene međusobne uticaje stvaralaca različitih senzibiliteta. Radovi s kolonije biće začetak Castrix kolekcije dela savremenih umetnika. Okupiti toliko ljudi, koji jedva da se poznaju, na jednom mestu oko zajedničke ideje, komplikovano je samo po sebi, a okupiti isto toliko umetnika, različitih karaktera i senzibiliteta, još je komplikovanije.
Konačnu listu učesnika sastavio je Goran Denić, umetnički direktor ZMUC-a, uz preporuke Art Lazareta iz Dubrovnika i i DPZN-a iz Kopra.
Prvi pozivi upućeni su još u februaru, da bi se konačno dvadesetog juna u ZMUC-u, pred polazak karavana od tri automobila, jednog kombija i pet bicikala u Karavukovo, okupili grafičarke Daniela Fulgosi i Ivana Vidić, slikarke Marija Kauzlarić i Sonja Radaković, reciklažna umetnica Dragana Nikoletić, fotograf Darko Cvetanović, muzičar Goran Orge Nikolić, režiser Marko Mamuzić, vajari Marko Kovačić, Ana Krstić i Goran Denić. Performer Pasko Burđelez doleteo je pet dana kasnije iz Dubrovnika na mali putnički aerodrom u Osijeku, na svega 40-ak kilometara od Karavukova.
Posle nešto više od dva sata vožnje i laganog premeštanja iz zone mnogoljudnog grada u zonu ušorenog sela planera Marije Terezije, stiže se na granicu s Hrvatskom, vranjanski raj usred Bačke, specifičan po mnogo čemu. Smeštaj u lovačkom domu Kamarište, dizajnerski zaustavljenom u vremenu druga Tita, udaljenom od sela i izolovanom od svega pa i srpske mobilne telefonije, neminovno izaziva utisak izmeštenosti.
Na kraju sela nalazi se fabrika Castrix, nova zgrada s halom u prizemlju i kancelarijama na tri sprata; pored nje je stara nemačka stala koja je sada magacin pun dragocenog otpadnog materijala. Usledilo je upoznavanje s radnicima koji ce kasnije zdušno pomagati umetnicima da zavare, prikače, učvrste… Fabrika nam je potpuno na raspolaganju, proizvodna hala puna je alata, sve kancelarije su otključane i već prvog dana pretvaramo ih u ateljee s velikim prozorima i pogledom na poplavljene njive, tik uz rečicu koja se nekada zvala Mostonga.
U hali u prizemlju mesto za rad su našli Nikoletić, Denić i Kovačić, na prvom spratu pored grafičke prese donete iz Beograda, Fulgosi i Vidić, a u odvojenom “multimedijalnom centru” - Orge Nikolić i Marko Mamuzić. Na spratu iznad, nekoliko nenametljivo ljubaznih sluzbenika Castrixa, na trećem – Kauzlarić, Radaković i Krstić, zauzele su veliki konferencijski sto i napunile ga bojama, papirima, kineskom plastikom…U kancelariju vlasnika Castrixa, u fotelju s visokim naslonom pored zastava Srbije i EU smestio se fotograf Cvetanović. Taj kabinet ce kasnije “napasti” Sonja Radaković raznobojnim papirima u radu “Zaraza”.
Naredni dani, organizovani i ispunjeni svakog trenutka, provode se najviše u fabrici, u obilasku sela i druženju s meštanima. Karavukovčani, uglavnom kolonizovani Vranjanci, i danas govore kao u knjigama Bore Stankovica, kulinarski specijaliteti su im sukana banica, sprza, prepec, lučene paprike i trnjenica, a rakiju peku od svakog voća.
Ime Karavukovo je, prema jednoj legendi, nastalo u vreme turskog pohoda na Beč kada je ulogorene turske vojnike navodno napao čopor vukova, koji su se crneli na zamrznutom Dunavu. Selo se oduvek zove tako, bez obzira na različite periode kada su ga naseljavali Mađari, Nemci ili Srbi.
Karavukovo ima nekoliko legendarnih kafana, mnogo kuća s okućnicama, kao i napuštenih nemačkih kuća na čijim fasadama se i danas sijaju ručno pravljene keramičke pločice.
Karavukovo ima dom kulture koji ne radi i nema bioskop, knjižaru ili galeriju.
Uz vodiča, direktora Castrix-a Stevana Stanojkovića, umetnici obilaze potencijalne lokacije za izložbu - zapušteni dom kulture, lepo renoviranu osnovnu školu “Bora Stankovic”, jednu halu i, konacno, napuštenu katoličku crkvu u centru sela u koju meštani decenijama ne ulaze.
Impozantna građevina, godinama unazad stanište golubova, s portom zaraslom u korov, bez zvona i sa satom bez mehanizma, s pola krsta na vrhu zvonika, posto je drugu polovinu jedne noći udario grom, i tako zapuštena ukras je centra sela. Nije se imalo o cemu odlučivati, crkvu Sv. Martina biskupa iz 1785, sa klupama u nizu, zaostalim grafitima iz tridesetih godina prošlog veka, preimenovali smo u galeriju.
Ideju podržavaju i direktor Castrix-a Suad Kubmarić i direktor osnovne skole Vlada Stančić.
Saglasnost na inicijativu umetnika daje katolički župan Jakob Fajfer, kao i Đorđe Bogdanović iz Udruženja vojvođanskih Nemaca, njegov zamenik Stevan Miler, ali i pravoslavni pop i novinari lokalnih medija.
Kada radnici Castrixa počnu da kose zakorovljenu portu počinje i sveukupna seoska podrška. Reaguju svi, niko nije ravnodušan prema dugo čekanim radovima. Dan uoči izlozbe đaci pomažu u završnom čišćenju, vlasnici radnji i kafana u centru stavljaju plakate u izloge, umetnici završavaju i postavljaju radove, majstori iz Odžaka probaju struju i zvuk.
Na izložbi 30. juna 2010., za koju je crkvi struju pozajmio prvi komšija preko ograde, okupilo se celo selo, neko da se prekrsti na ulazu, neko da uziva u nastupu đackog folklora, ili da čuje govor, ali vecina ipak da podrži i vidi izložbu. Crkva je puna ljudi.
Marija Kauzlarić objašnjava svoje Molitvenike i Pokajanje zainteresovanom katoličkom županu, kao i pravoslavnom popu. Deci se najvise dopada reciklirani Sveti Martin biskup Dragane Nikoletić. Levo od oltara je Sreća, instalacija od kineskih plasticnih proizvoda Ane Krstić, a na stubu predikaonice njen 5x7. U ispovedaonici, Karavukova jazbina rad Darka Cvetanovića, fotografije crkve pre sređjivanja koje se smenjuju na kompjuterskom ekranu. Grafike Ivane Vidić i Daniele Fulgosi ispunjavaju zidove a u kupoli se projektuje snimak performansa Paška Burdjeleza izvedenog nekoliko dana ranije, ispijanje čase vina s partizanom Todorom koji je sahranjen u crkvenoj porti.
Vukovi iz legende odmah su proglaseni za karavukove od strane samoprozvanih “karaumetnika” i, kao takvi, bili su mnogima inspiracija. Marku Kovačiću za skulpturu Karavuk od starih delova mašina, a Goranu Deniću za skulpturu Čopor karavukova u borbi protiv prerano proklijalog semena, prema crtežu Marije Kauzlarić.
Uz muziku Orgea Nikolića i video radove Marka Mamuzića, hepening traje do ponoći. U ponoć počinje oluja i nestaje struja. Pošto su se svi razišli radovi su prenoćili u crkvi koja je doživela premijernu postavku i sada strpljivo čeka preimenovanje u galeriju.
